Kad dođeš kući s posla, skineš šminku, brus i optimizam, potrudi se da posle tuširanja ima ko da te ušuška. Noći su hladne. Brutalne. Nemoj sutra da se žališ da si prehladila očekivanja, želje i jajnike.
Potraži me kada budeš prolazio kroz moj grad. Neobavezno da popričamo. Da popijemo bljutavu kafu. Ili isto takvo bljutavo pivo. Da ti pričam kako napreduje moje saksijsko cveće. I ti meni o tvom novom kafematu. Negde na pola te iste bljutave kafe ja ću pogledati na sat i izmisliti da…
Napisala sam ti pismo. U njemu ti govorim da sam dobro, da mi se okucila kuja i da sam ushićena zbog toga. Napisala sam ti i kako sam tek opran veš izbacila napolje na žicu da se suši, a među mojim stvarima našla se i tvoja majica. Niti je nosim,…
Tebe bih slušala čak i kada bi mi na akustičnoj gitari svirao “Kotor” od Galije. A ja niti volim Galiju, niti me privlače likovi koji drndaju akustičnu gitaru. I glumila bih oduševljenost kada bi mi doneo flašu vina, iako slabo pijem alkohol, a suvo vino još manje. I izašla bih…
Neću da se uklopim u stereotip. To je kalup za nemaštovite. Kalup za one koji nisu imali dovoljno hrabrosti da žive kako su želeli već kako su drugi od njih to očekivali. A ja ne volim očekivanja. Tuđa, pogotovo. Ne volim ni sebe kada sam kukavica.
Sedimo u bolničkoj čekaonici. Ona trudna, ja ko zna da li ću ikada biti. Sve smrdi na amonijak iz bolničkog WC-a i jeftino sredstvo za dezinfekciju. Pločice su nekada bile bele i svetlo plave. Čitala sam negde o psihologiji boja. Zaboravila sam značenje. Plava znam da ima neke veze sa…
Sedim na litici. Planine i nerava. Zurim u beskonačno. Oči su mi pune. Glava ništa manje. Shvatam da sam postala rob svoje slobode. Sloboda je neman. Uvek gladna. Ako je ne hraniš, poješće te. Moju slobodu materijalno ne zanima. Plaćam je samoćom. Ćutimo. Ona prekida tišinu. Bubnji mi u ušima.…
Kada razmišljam o smrti, ne plašim se. Ta mene tada ništa neće boleti. Nema me i to je to. Neće stati svet, ali mi se zgrče srčani mišići kad pomislim koliko bi moji ljudi patili za mnom. A ja ne želim da ih bolim. Stoga, činim sve da se sačuvam.…
Beograd. Merna jedinica za nevaspitanje. Grad sa najvećom koncetracijom nezadovoljstva i nadrkanosti po glavi stanovnika. I to onih doseljenih. Možda su pobegli iz sela, ali od kompleksa i nebitnosti ne uspevaju. Stojim na autobuskom stajalištu. Stampedo ljudi. Svi nešto čekaju. Neki poruku, neki platu, neki vikend, neki smrt. Ja čekam…
Warning: A non-numeric value encountered in /home/httpd/vhosts/mi-marketing.ch/tidzasplace.rs/wp-content/plugins/ultimate-social-media-icons/libs/controllers/sfsi_frontpopUp.php on line 63
