Ako ne znaš gde sam, samo prati zalazak.
Moj interes je, isključivo, u budućnosti. Tamo nameravam da provedem ostatak svog života
Tidža's place Posts
Sedim na litici. Planine i nerava. Zurim u beskonačno. Oči su mi pune. Glava ništa manje. Shvatam da sam postala rob svoje slobode. Sloboda je neman. Uvek gladna. Ako je ne hraniš, poješće te. Moju slobodu materijalno ne zanima. Plaćam je samoćom. Ćutimo. Ona prekida tišinu. Bubnji mi u ušima.…
Kada razmišljam o smrti, ne plašim se. Ta mene tada ništa neće boleti. Nema me i to je to. Neće stati svet, ali mi se zgrče srčani mišići kad pomislim koliko bi moji ljudi patili za mnom. A ja ne želim da ih bolim. Stoga, činim sve da se sačuvam.…
Beograd. Merna jedinica za nevaspitanje. Grad sa najvećom koncetracijom nezadovoljstva i nadrkanosti po glavi stanovnika. I to onih doseljenih. Možda su pobegli iz sela, ali od kompleksa i nebitnosti ne uspevaju. Stojim na autobuskom stajalištu. Stampedo ljudi. Svi nešto čekaju. Neki poruku, neki platu, neki vikend, neki smrt. Ja čekam…
On ništa nije uradio.
Smucao se oko mog postojanja,
dok sam ja bila nesvesna njegovog.
I prolazilo je vreme,
a jedino to nismo imali.
Najčudnije je što se ne sećam
kako je privukao moju pažnju.
Ali da, privukao je.
Dok sam ja postala svesna
svoje galopirajuće zaljubljenosti,
on je već bio u mom ličnom prostoru,
glavi, krevetu, svakodnevnici.
On odavno nije tu.
Nisam i ja.
Samo izgledamo tako
kao da jesmo.
Pustili smo se.
I to samo tako izgleda.
I sada plutamo svako na svoju stranu.
Naizgled, razume se.
Sanjam ga tri puta nedeljno.
Uglavnom.
Baš koliko često on meni piše.
Uglavnom.
Nekada mu odgovorim.
Kad god se (po)javi, pomislim:
Ovo će da boli.
I zaboli. I to dobro.
Sinoć sam ga videla.
On mene nije.
Potrudila sam se da tako i ostane.
Posmatrala sam ga kroz masu.
Gomila znojavih tela
i nepoznatih lica između nas.
On izgleda nesrećno.
Znam ga.
Vidim da lažira samouverenost.
Nesiguran je.
Vrti upaljač u levoj ruci.
Razgovara sa devojkom,
meni nepoznatom.
Ona ga posmatra kao da je premija.
I ja sam nekada bila tako glupa.
Imam jak poriv da je upozorim.
Ovo malo zdravog razuma,
što mi je ostalo,
sprečava me da to učinim.
Umesto toga, zovem taxi.
Popila sam više nego sam planirala.
Nisam u stanju da vozim.
Sedam na zadnje sedište taxija.
Nakon što izgovaram adresu
glas mi se gubi.
Ne ovde! Nije ti ovo patetični film, jbt, saberi se, svetijebem!
Iiii evo ga!
Emotivni krah u taxiju.
Kakav kliše…
Mogla sam ovo bolje.
Taksista me posmatra u retrovizoru.
Pita da li je sve u redu.
Treba li mi razgovor.
Odgovaram,
ne baš razgovetno
da sam ok
i da je verovatno PMS.
Nepoverljiv je.
Ćutimo ostatak puta.
Toliko me je sramota,
da mu ostavljam bakšiš
jednak iznosu na taksimetru.
Zna zašto to radim.
Govori da nema potrebe,
jer se svega nagledao
radeći ovaj posao.
Nije mi lakše zbog toga.
Zahvaljujem se i izlazim.
I dok skidam maskaru u kupatilu,
barem ono što je od nje ostalo,
zaključujem da se osećam bolje.
Nekako rasterećeno.
Oslobođeno.
Jebem li ga…
Ne znam…
Dišem.
Uzimam telefon.
Naviću alarm.
Na njemu propušteni poziv i poruka.
” Ne javljaš se. Sebično od mene, ali nadam se da je zato što spavaš. Ja sam sada krenuo iz grada. Nedostaješ. Večeras je pun Mesec. Hteo sam da te vidim.”
Možda ću okončati na ovoj klupi
jednog dana,
a da toga neću svesna ni biti.
Ustaću sa nje, odšetati u stan pod tuš,
sprati smog sa ovog trošnog tela,
plakati ispod mlaza vrele vode
i čekati da se osušim na vazduhu
dok bosa stojim na mokrim pločicama.
Proklinjaću podočnjake. Opet.
Izdajice!
A lepo smo mogli da odglumimo
da sve je u redu.
Sad opet moram da se šminkam.
Otići ću na posao
i negde pred kraj smene ću se setiti
da sam se zaboravila na klupi.
Da sam do sada tamo već i promrzla.
Da su me rastrgli vukovi.
Da su me očnjacima raskomadali
i da mi sada glođu kosti.
No, dobro.
Biće to dobar naslov u novinama.
Na spomeniku mermernom
uklesaće mi epitaf.
Nešto tipa:
Ovo smo i očekivali.
Nije joj prvi put da zaboravlja sebe.
Više neće.
Samo da ne klonem duhom. Da ne prestanem da obožavam život. Da ne počnem da ga živim po tuđim očekivanjima. Da i dalje skidam čarape dok vodim ljubav. I šminku pred spavanje. Da ne zaboravim da zalivam sobno cveće i govorim mu koliko sam oduševljena njime. Da ne prestanem da…
Dođi da gledamo španske filmove. Da se ušuškamo. Da planiramo francuski tost za doručak. Da isti taj doručak preskočimo, jer nam se ne da iz kreveta da ustanemo. Dođi. Nenajavljen. Znaš gde ključ stoji. Kupi mi nešto slatko usput.
Mene tvoja spoljašnost ne zanima. Nju svako može da poseduje. Makar i platonski. Mene zanima ko te je rastavio na komade, pa se sada čuje krckanje dok hodaš? Kome si bio televizijsko “Dobro jutro” pročitano sa Idiota? Ko te je ostvio i odneo, pored četkice za zube i sobnih papuča,…
Hej, devojčice! Čuvaj jajnike. Obuci se toplo kada je hladno. Ne izlazi sa mokrom kosom, imaćeš glavobolju. Ne razgovaraj sa sumnjivim ljudima. Imaj visoke kriterijume. Pametno biraj partnera. Deca će ti ličiti na njega. I fizički. Nauči da kažeš: izvini hvala molim te u pravu si Nauči da kažeš: “…
Warning: A non-numeric value encountered in /home/httpd/vhosts/mi-marketing.ch/tidzasplace.rs/wp-content/plugins/ultimate-social-media-icons/libs/controllers/sfsi_frontpopUp.php on line 63