Tag: #life

On ništa nije uradio.

Smucao se oko mog postojanja,

dok sam ja bila nesvesna njegovog.

I prolazilo je vreme,

a jedino to nismo imali.

Najčudnije je što se ne sećam

kako je privukao moju pažnju.

Ali da, privukao je.

Dok sam ja postala svesna

svoje galopirajuće zaljubljenosti,

on je već bio u mom ličnom prostoru,

glavi, krevetu, svakodnevnici. 

On odavno nije tu. 

Nisam i ja. 

Samo izgledamo tako

kao da jesmo. 

Pustili smo se.

I to samo tako izgleda. 

I sada plutamo svako na svoju stranu.

Naizgled, razume se. 

Sanjam ga tri puta nedeljno.

Uglavnom. 

Baš koliko često on meni piše.

Uglavnom. 

Nekada mu odgovorim.

Kad god se (po)javi, pomislim:

Ovo će da boli. 

I zaboli. I to dobro.

Sinoć sam ga videla.

On mene nije.

Potrudila sam se da tako i ostane.

Posmatrala sam ga kroz masu.

Gomila znojavih tela

i nepoznatih lica između nas.

On izgleda nesrećno.

Znam ga.

Vidim da lažira samouverenost.

Nesiguran je.

Vrti upaljač u levoj ruci.

Razgovara sa devojkom, 

meni nepoznatom.

Ona ga posmatra kao da je premija.

I ja sam nekada bila tako glupa.

Imam jak poriv da je upozorim.

Ovo malo zdravog razuma, 

što mi je ostalo, 

sprečava me da to učinim.

Umesto toga, zovem taxi.

Popila sam više nego sam planirala.

Nisam u stanju da vozim.

Sedam na zadnje sedište taxija.

Nakon što izgovaram adresu

glas mi se gubi.

Ne ovde! Nije ti ovo patetični film, jbt, saberi se, svetijebem! 

Iiii evo ga!

Emotivni krah u taxiju.

Kakav kliše… 

Mogla sam ovo bolje.

Taksista me posmatra u retrovizoru.

Pita da li je sve u redu.

Treba li mi razgovor.

Odgovaram,

ne baš razgovetno

da sam ok

i da je verovatno PMS.

Nepoverljiv je.

Ćutimo ostatak puta.

Toliko me je sramota, 

da mu ostavljam bakšiš

jednak iznosu na taksimetru.

Zna zašto to radim.

Govori da nema potrebe,

jer se svega nagledao

radeći ovaj posao.

Nije mi lakše zbog toga.

Zahvaljujem se i izlazim.

I dok skidam maskaru u kupatilu,

barem ono što je od nje ostalo,

zaključujem da se osećam bolje.

Nekako rasterećeno.

Oslobođeno. 

Jebem li ga… 

Ne znam…

Dišem.

Uzimam telefon.

Naviću alarm.

Na njemu propušteni poziv i poruka.

” Ne javljaš se. Sebično od mene, ali nadam se da je zato što spavaš. Ja sam sada krenuo iz grada. Nedostaješ. Večeras je pun Mesec. Hteo sam da te vidim.”

 

 

Ti otkako si otišao u sredu, ja svakodnevno imam potrebu da ti pišem. Danas je subota, a i ona je već na izmaku. Dakle, tri dana ta potreba ne jenjava, tinja, a ja ne mogu tu apsolutno ništa, osim da je ignorišem, kao što sam ti obećala. Htela sam ti…